"Киселина" је збирни израз за класу хемијских једињења.
У хемији, уска дефиниција киселине је: једињење које, када се раствори у воденом раствору, јонизује да би произвео катјоне који се састоје искључиво од јона водоника. Ову дефиницију је предложио Аррхениус, а основни оквир је познат као теорија Аррениусове киселинске{1}}базе.
Широка дефиниција киселине је: супстанца способна да прихвати пар електрона.
Већина супстанци у овој категорији је лако растворљива у води; међутим, мала мањина-као што је силицијумска киселина- је слабо растворљива. Водени раствори киселина углавном проводе струју; њихова проводљивост је директно повезана са њиховим степеном јонизације унутар воде. Неке киселине постоје у води претежно као нетакнути молекули и стога не проводе електрицитет; други се дисоцирају на позитивне и негативне јоне, чиме се омогућава електрична проводљивост.
Брøнстед-Ловри Ацид-Теорија базе (Теорија протона): Шира дефиниција поставља да се, у оквиру хемијске реакције, свака супстанца која може да донира протон класификује као киселина, док је обрнуто (акцептор протона) класификована као база. Ова дефиниција се приписује ЈМ Брøнстеду и ТМ Ловрију.
Брøнстедова киселост је концепт изведен из Бронстед-лоуријеве теорије, која представља способност супстанце да ослободи протон (Х⁺). Конкретно, за супстанцу ХА која ослобађа Х⁺ јон да би формирао А⁻, њена Брøнстедова киселост се квантификује помоћу константе равнотеже реакције: ХА ⇌ Х⁺ + А⁻. Што је већа ова константа равнотеже, ХА лакше ослобађа протон, а самим тим и јача његова Брøнстедова киселост.
Теорија базе Луисове киселине-: коју је предложио амерички хемичар Г.Н. Луис, ова теорија дефинише киселину као супстанцу која делује као акцептор -парова електрона- која се назива „Луисова киселина“. Ова дефиниција обухвата знатно шири обим од претходних теорија. Реакција на бази Луисове киселине- карактерише се као реакција у којој се формира координатна ковалентна веза између акцептора -електронског пара и донора -електронског пара.
Теорија тврдих и меких киселина и база (ХСАБ): Теорија ХСАБ служи као проширење теорије Луисове киселине{0}}базе. У оквиру ХСАБ теорије, и киселине и базе су категорисане у две различите класе: „тврде“ и „меке“.
